The Marshmallow Challenge

Course name: Customer-driven project

Topic for this week: Mini seminar in group dynamics 2

Ovog puta smo se igrali sa špagetama i mančmeloom.

The Marshmallow Challenge je zanimljiva igrica koja pomaže u timskom radu. Može da posluži članovima tima da se testiraju koliko su uhodani u zajedničkom radu i produktivni u istom. Statistika kaže da deca iz obdaništa ovde bez ikakve sumlje pobedjuju matorce menadžere i ekonomiste, jer slobodnije probaju, nemaju plan i slede svoj osećaj. Moj zaključak posle igranja je da su agilne metode rada super-kul i rado ću ih se držati i u budućnosti ;)

Btw, arhitekte i inženjeri su ponovo pobedili, pogledajte video ;)

Najviša kula na našoj godini je bila 40 cm visoka. A ovako izgleda "žirafa" koju je napravio moj tim, bili smo daleko od pobede za svega 3 cm:

Naše rešenje, kula visoka 38 cm

Sajmon odmara, pošto smo konačno postavili mančmelou na vrh

Peščanik - Norveška – beleške putopisca

Izvandredno zapažanje Julije Latinjine iz Rusije objavljeno na sajtu Peščanika! Pročitala je Norvežane... Uživajte: Peščanik - Norveška – beleške putopisca

Za Zorana

Istok Pavlović je skoro uradio jednu plemenitu stvar, napisao je sjajan post "SEO - optimizacija sajta" koji je nama laicima baš od koristi. Ovom prilikom mu se zahvaljujem na tome :)

Ovih dana me je još lepše iznenadio jednom akcijom kojom demonstrira u praksi lekciju koju sam gore pomenula. Naime, pozvao je srpske blogere da postave link ka http://www.zorandjindjic.org/ sa frazom najveći car. Vežbamo SEO i prenosimo poruku da volimo Zorana i da je za nas on najveći car!

Reći ću vam kratko i zašto je on za mene najveći car. Tamo 1996. sestra i ja smo bile male, bila je zima, a moji mladi, razočarani roditelji nisu propuštali nijedne demonstracije. Bili su energični, želeli su bolji život i da najlepše godine tog svog života ne provode u redovima za mleko i zejtin. Spakuju tako mene i sestru u zimske jakne, šalove i kape, pištaljku u usta i svi na demonstracije. Ja sam obožavala tu opštu euforiju. Posle demonstracija se zatvore u sobu i po celu noć slušaju "Glas Amerike". Ponekad je neko iz tadašnje opozicije gostovao i na TV5. Niš je u to vreme bio slobodan grad, jedan od retkih takvih u Srbiji, i svi mi smo bili jako ponosni zbog toga. Đinđićeva gostovanja, na trgu ili televiziji, nikada nisam propuštala. Zbog toga što sam samo ono što je on pričao mogla skroz da razumem. Jedanaestogodišnjoj devojčici su dosadne i nejasne priče političara, ali Zoranova filozofska razmišljanja o životu su, više nego zanimljiva! Sećam se da sam dugo posle nekog njegovom govora, premotavala neke rečenice po glavi ili ih čak zapisivala. Mnogo me je inspirisao!

Na našu adresu su dugo godina dolazile Novogodišnje čestitke od Demokratske stranke. U to vreme, kada je moj tata postao član, bilo je jedva stotinak članova u celom gradu. Zoran je lično potpisivao sve čestitke i kasnije kada je postao premijer bilo mi je drago što sam ih sačuvala. I danas kad negde vidim njegov potpis, podseti me na detinjstvo.

Čitava ta situacija sa Miloševićem mnogo me je opterećivala (verovatno zato što su moji u kući bili opterećeni i zabrinuti) i sećam se kako sam izistinski bila mnogo srećna onih godina kada je sklonjen sa vlasti i godina kada je Đinđić bio premijer. Bila sam nekako spokojna i osećala se sigurno. Nemam naviku da gledam vesti, ali u tom kratkom periodu dok je Zoran bio na vlasti, pratila sam ih redovno jer sam volela da znam gde je bio i čujem šta je pametno ispričao. Za mene je on uvek bio neiscrpan izvor znanja i inspiracije. Neko ko prosto zrači i pleni harizmom i beskonačnom količinom pozitivne energije koju nemilice prosipa okolo.

Tog dana kad su ga ubili, ja sam se ubila od plakanja. Nikada u životu nisam toliko plakala. Tada se ponovo vratilo. Onaj osećaj nesigurnosti i zabrinutosti kao za vreme Miloševića. Ona neka senka koja ti stoji nad glavom, vreba. I nije me prošao do dana današnjeg...

Radovala sam se puno akciji "Kapiraj kopiraj" i ova sada Istokova ideja me veseli, imam osećaj da svi zajedno radimo nešto mnogo lepo i pozitivno.

Razočarala sam se puno puta u svoje roditelje, kad osetim da stare i da se mimoilazimo u razmišljanjima, razočaravala sam se u svoje velike ljubavi i simpatije. Razočarala sam se u sve heroje svog detinjstva, sve omiljene glumice i pisce, nekako to ide sa odrastanjem... Danas samo za njega mogu da kažem da je ostao moj heroj. Zoran i niko više.

Second life i glavobolja

Predmet se zove Cooperation technologies i osmišljen je kao skup seminara na kojima nam profesori i studenti na doktorskim studijama raznih nacionalnosti predstavljaju koncepte, tehnologije i alate za kolaborativni rad. Tog kišnog jutra nas je u učionici dočekala stidljiva devojka, sa dugom, plavom, neurednom kosom, bezveze obučena. Norvežanka na doktorskim studijama, pričaće nam o Second life-u. Ok, mogla sam i da propustim ovaj i prespavam tmurno jutro. Međutim ona pominje neki projekat... Jedan od dva projekta koji donose 60% ocene na ovom kursu radi se u Second life-u?! Pa to je igrica! A da programiramo? A da napravimo nešto korisno? Kuda ide ovaj svet...

Jelena plače, zalutala na neko tropsko ostvo, ne zna kako da se vrati na faks. Smor, umesto da uživa na ostrvu...

Bila sam kompletno nemotivisana, posebno zato što je prezentacija bila neverovatno dosadna i, gore pomenuta ženska (predavač) je pravi primer izgubljene duše koja se uselila u Second life i pobegla iz svog dosadnog stvarnog života. Ovo je bilo jasno kada se ulogovala kako bi nam demonstrirala virtuelni svet. Ona je tamo prelepotica u divnoj, lepršavoj haljini, koja spretno leti naokolo (da, u Second life-u svi možemo da letimo ;)), smeška se i šarmira sve oko sebe. Ja sam u virtuelnom svetu jedna smotanica koja stalno udara u zidove i sve se slomi kad pokušava da sleti na zemlju. Barem sam takva bila na početku projekta ;)

Na ovo sam nabasala kad sam se izgubila. Ljudi pišu knjige o tome kako zaraditi u virtuelnom svetu!

Slagala se ja ili ne, cifre ipak govore drugačije. Danas, sedam godina nakon što je pokrenut Second life, on ima 700 000 registrovanih korisnika koji provedu tamo makar jedan sat mesečno. Uglavnom ga koriste velike kompanije za online konferencije i sastanke. Posebno je za marketing gurue ovo mesto pravi raj! Među poznatim imenima koji vise na Second life-u nalaze se i IBM, Intel, Dell, Philips, kao i mnogi poznati univerziteti širom sveta koji koriste virtuelni prostor za edukaciju i izradu timskih projekata. Neke od ovih informacija sam pokupila iz odličnog članka jednog Britanca na temu upotrebe virtuelnih svetova.

Jedna virtuelna konferencija

Naš zadatak je bio da, u timu od četvoro, napravimo šta god želimo na par desetina virtuelnih kvadrata, pod uslovom da bude edukativnog karaktera i obezbedi interakciju sa korisnikom. Ograničenje je takođe bilo da ne smemo da imamo više od 500 primitiva (objekata) na tom prostoru jer renderovanje ide jako sporo. Btw, moja grafička je integrisana (elektronac koji ne igra igrice... one of a kind!) tako da mi se par puta desilo da se uplašim kada se logujem noću, čujem da neko priča oko mene, ali pojma nemam gde sam jer se sve presporo renderuje i ništa oko sebe ne vidim :D Nekom greškom je ono tropsko ostrvo bilo podešeno kao moje "rodno mesto" (home) po difotlu i ja sam se pri svakom logovanju nalazila tamo. Jednom se jedan go indijanac našao baš ispred mene, a ja sama u sobi, sporo se renderuje slika pa ne kapiram odmah šta se to nalazi ispred... isprepadala sam se skroz!

Nebojša i ja se smaramo na krovu našeg staklenog, plutajućeg, "ni na nebu, ni na zemlji" sprata

Dalje glavobolje donela je izgradnja objekata i rad u timu, jednako nemotivisanom kao i ja. Radila sam sa Nebojšom i još dvojicom momaka iz Norveške i svaki se naš sastanak svodio na jadanje što ćemo da izgubimo neko vreme u Second life-u.

Za završnu prezentaciju smo se svi obukli kao kartonske kutije :)

Da bih mogla da nadjem smisao u ovome što radim, odlučila sam da predstavim u virtuelnom svetu nešto što u realnom ne bi bilo moguće. Programiranje se svodi na sposobnost apstrakcije. Bujna mašta i kliker su dovoljni za kuckanje koda. Zašto onda ovde ne bismo napravili par osnovnih programerskih koncepata i ilustrovali stvari baš onako kako smo ih zamislili u glavi kada smo se prvi put susreli sa tim pojavama? Klasa je, recimo, u mojoj glavi oduvek bila modlica za kolače, a instanca jedan od tih kolača. Programiranje u asembleru je prosto kao pasulj kad skiciraš sve registre, itd. Tako smo napravili muzej koji vas vodi kroz istoriju programiranja i vizualizovali neke apstraktne pojmove. Sastoji se od 4 plutajuća, "ni na nebu ni na zemlji" sprata (ili 4 staklene kutije koje vise u vazduhu) i svaki opisuje po jedno razdoblje u istoriji programiranja. 

Moj sprat

Ja sam u prizemlju i kod mene posetioci mogu da šetkaju po ogromnoj matičnoj ploči i vide kako se binarno sabira i "ko" to radi. Na sledećem spratu se radoznali posetioc nadje u lavirintu koji predstavlja program i onda šetka pored promenljivih, bira svoj IF hodnik kojim želi da ide ili se vrti u petlji. Tu smo objasnili strukturno programiranje. Na trećem spratu su objašnjeni osnovni koncepti OOP-a: enkapsulacija, nasledjivanje... A na poslednjem programiranje u internet eri.

Nebojšin sprat

Nebojša je napravio ovaj savršeni kuler iznad procesora u prizemlju :)

 Drugi deo zadatka je teorijski. Potrebno je da pišemo naša iskustva sa Second life-om i objasnimo kako smo isti iskoristili za kolaboraciju u timu. E to je sada posebna priča... Činjenica je da smo ga zavoleli :) Iskreno. Nije tako loš kako se činio na početku. Ja sam malo čitala po netu, raspitivala se unaokolo i saznala od jednog Grka da su u Atini na njegovom univerzitetu koristili Second life za timske projekte jer Skype u to vreme nije radio na Linuxu. Takodje sam čitala da se mnoge stručne konferencije iz raznih oblasti sada održavaju na ovakvim mestima jer se na taj način potroši pet puta manje para, nego pri organizaciji konferencije na nekom stvarnom, fizičkom mestu. Plus, izbegne se jet lag :) Ljudi se na ovim konferencijama više oslobode pred predavačima, češće im postavljaju pitanja i ostvare bolji kontakt. Prisustvo na istim se takodje plaća, ne zaboravite, samo je verovatno malo jeftinije nego u Parizu. Minus cena leta do Pariza i hotel u istom. 

Jedan od sastanaka koji je profesorka organizovala

Profesorka sa početka teksta je kao prednost Second life-a navela i mogućnost da neki mladi ljudi posete, recimo, Egipat virtuelno, ako nemaju sredstava da tamo odu. Kod ove izjave sam pukla! Kako je to samo tužno! Zašto bi virtuelno posetio bilo koje mesto na svetu, kako ikada to može da bude pravi doživljaj?! Kao da ližeš sladoled koji je nacrtan na staklu...

Kad sve sumiramo, Second life me je osvojio samo 35%. Divno je kad možemo da letimo i igramo se tamo. Ispričaš, recimo, svoju prezentaciju iz svoje sobe u pidžami i čim prodje vratiš se natrag u krevet. A to niko ne provali jer je tvoj avatar super doteran u Second life-u. Sa letenjem smo se skroz iztripovali, Nebojša je na jednoj žurci (pošto je malo i popio) hteo da sleti, kroz prozor, ispred zgrade da upali cigaretu, pa se u trenutku setio da nije u Second life-u. A mene i treznu zanosi kad se spuštam ujutru, pospana sa Moholt brda, gde živimo, i idem na faks. Skroz imam trip da mogu da preletim do dole.

Onih preostalih 65% idu u korist pravih putovanja, mogućnosti da dodirneš neku osobu, vidiš joj sjaj u oku kad joj se dopadne tvoja pametna izjava i brzi osmejak koji možda nije ni vredan toga da potegne za chat prozorom i otkuca ga. Ja bih posećivala konferencije samo zato što su izvandredno iskustvo da se upoznaju (lično!!) novi ljudi, poseti nepoznat grad, proba novo jelo, a ne samo čuje nešto o novoj temi. Sve to zajedno, sva euforija oko pakovanja i biranja garderobe, čini doživljaj kompletnim. I nikakav jet lag ne može da pokvari taj užitak! Ostajem staromodna po ovom pitanju, mada se ne zaklinjem da neću još ponekad da koristim svoj Second life nalog ;)

UPDATE:  Naš i još jedan tim deli prvo mesto ;) Nagrada je 8000 NOK koju sada delimo. Pošto nas je bilo po četvoro u timu, svako je dobio po 1000 NOK (120 evra), nije loše :)

Norvežani su praktični

Jutros oko 4h nas je probudio alarm za požar. Nije nas probudio, prestravio nas je! Ja sam počela da bauljam po mraku i pokušam da ugasim alarm na telefonu, pa kad sam ukapirala da ne vrišti on, prepala sam se još više. Tražim bilo koji aparat po sobi, hvatam se za telefon, interfon... Na kraju izadjem u trpezariju i izvinjavam se cimerima, objašnjavam im da ne mogu da isključim nikako, ne znam šta tačno toliko pišti u mojoj sobi! Oni su bili još gori od mene... Pošto su naduvali gomilu balona da iznenade jednu drugaricu za rodjendan baš te večeri, sad su onako bunovni (jer je i u njihovim sobama pištao, naravno!) zgazili par balona, pa kad su počeli i baloni da pucaju uz svu onu dreku alarma koji ne prestaje punih 15 minuta... Gore od svakog košmara!


Tako da sam se ja jutros, čim sam otvorila oči, uhvatila za Wikipediju i evo šta kažu:

Veliki požari u Trondhajmu desili su se: 1598, 1651, 1681, 1708, 1717 (dva velika požara te godine), 1742, 1788, 1841 i 1842. Pošto je grad uglavnom izgradjen od drveta, požari su se brzo i lako širili. 1651. godine, požar je uništio 90% svih kuća u gradu. A posle požara 1681. grad je bio potpuno rekonstruisan. Avenija Munkegaten je skroz izgradjena bez plana. Kuće su tu gradjene "na divlje", bez dozvole i plaćanja poreza, pošto je bilo preko potrebno da se napravi zaštita da se požari sporije šire. Inače to je sada jedna od glavnih ulica sa najviše tržnih centara i kafića.

Ne zaboravljaju ovi Norvežani, i dan-danas se plaše požara! Što se ovog našeg "požara" od prošle noći tiče, moguće je da je nekome u zgradi ostalo društvo do kasno i da stvarno nisu mogli da izadju napolje i ispuše cigaretu na nula stepeni, pa su odlučili da to urade u sobi. I onda se zaneli i preterali sa cigaretama... Ili nisu dobro zaštitili detektor požara. To svi imamo u sobi na plafonu, malu plastičnu stvarčicu, koju mnogi pokušavaju da zavaraju tako što je uviju u plastičnu kesu i onda "raspale" nargilu ili nešto drugo, po želji.


Ali to sa pušačima je posebna priča, neću sada o tome. Ukoliko budem uspela da dokumentujem neke kad vise na prozoru četvrtog sprata sa cigaretom u zubima ili preskaču prozor u prizemlju, onako pospani - u jednoj ruci se puši kafa, u drugoj cigareta - ako budem spremila neke fotke, posvetiću im poseban post. Ljudi se stvarno pate ovde, pošto su sobe za pušače preskupe i cigarete su preskupe, tako da je Norveška odličan tretman za odvikavanje od pušenja. Green ambitious in Norway... Pričaju mi drugari sa faksa, Norvežani, da ih država bukvalno prisiljava da ne voze automobile. Registracija je jezivo velika, plus još neki porezi. A benzin košta skoro kao i kod nas iako ga imaju u izobilju.

Možeš da vidiš radno vreme marketa iz svoje sobe preko puta, vrlo praktično :)

Ali svakako stoji da su nacija koja uči na svojim greškama (za razliku od nas). Pošto su dugo bili porobljeni i siromašni, sad tako pažljivo ( i bojažljivo :D ) troše ove prirodne resurse koje su iskopali. I vrlo su praktični, mene nerviraju malo jer ne paze na estetiku, već samo na primenu. Ali im je dobra ideja da postave vodu za piće na glavnom trgu, tako što otvore šahtu i instaliraju lavabo (slika). To isto rade i na fakultetu, svuda po podu su male sahte ispod kojih se kriju utičnice za kompjutere i projektore.

Otvoriš šahtu i instaliraš česmicu

Simpatična nacija, zavolela sam ih nekako :)


UPDATE: Ipak se desio pravi požar, veliki. Nisu bez razloga toliko opsednuti istim... Corpus delicti:

Extraversion vs. Introversion

Course name: Customer-driven project
Topic for this week: Mini seminar in group dynamics


Profesor poziva da sidju ispred table troje studenata koji sebe smatraju ekstrovertnim osobama i troje introvertnih. Dobijaju redom, levu i desnu tablu i 5 minuta da nacrtaju šta za njih predstavlja idealni odmor. Evo rezultata:

Ekstrovertni drugari

Introvertni (uvećajte sliku, namerno ih nisam iseckala da bi se videlo koliko je ovo sitno u odnosu na prvu :D)

Ja sam naravno uvek pre za beach party i surfovanje (ili vožnju na perajima ajkule, meni desna strana prvog crteža više na to liči :D), nego za romantičnu večeru za dvoje :(

Ekstrovertna do daske...

Vrlo je zanimljiva konstatacija profesora da svako može da odluči da li želi da bude ekstrovertan ili introvertan i da se trudi da takav postane, ali na taj način troši mnogo energije. Oni koji se prepuste svojoj pravoj prirodi verovatno budu mnogo zadovoljniji.

O univerzitetu i tome kako nije baš sve tako sjajno

E pa nije više Norveškica! Kako je prošlih dana prosečna dnevna temperatura bila 13 stepeni i kako smo se svi bacili u potragu za zimskom garderobom i C vitaminom u svim oblicima jer kašljucamo i kijamo po ceo dan, Norveška više nije tako privlačna. Zvanično prestajem da joj tepam. Posebno što deminutivi uz ovu zemlju nikako ne idu, ovde je sve tako OGROMNO! Vožnja vozom do prvog najbližeg grada (a ima ih ukupno 3 u celoj zemlji. Tri dovoljno velika da se mogu nazvati gradovima) najmanje traje 6h! Tako da ćemo, bar za sada, da se strpimo u Trondhajmu i planiramo putovanja malo kasnije.

Današnje javljanje sam planirala da posvetim Univerzitetu, čije su nam se zgrade inače najviše dopale u ovom malom gradu (Trondhajm ima 170 hiljada stanovnika, od toga petinu čine studenti). Ja sam se već navukla na biblioteku koja ima nekoliko odvojenih krila i svuda je lepo i toplo. Nebojša se navuk'o na besplatno štampanje u neograničenim količinama u istoj :) Mislim da će da uživa celog semestra u ovoj aktivnosti jer skripta iz jednog ispita (bez nekog posebnog koričanja, obični štampani slajdovi sa predavanja) košta velikih 260 kruna tj. 3500 dinara! Zemlja koja izvozi svoju šumu jer ne zna šta će sa tolikim drvetom... Ta skupoća je druga stvar zbog koje ovo nije više Norveškica, ali o tome nekom drugom prilikom, da se vratim na Univerzitet. Ovako izgleda reklama za njega :)

NTNU je najbolji univerzitet u Norveškoj. 40% najboljih studenata Norveške studira baš ovde. Posebno je poznat po Tehničkom i Arhitektonskom fakultetu. Nudi preko 100 master programa, od kojih je 30 na Engleskom jeziku. Internacionalni studenti su najveći ponos ovog malog grada na moru. Pre 25 godina bilo je samo 20 studenata iz inostranstva, a danas nas ima 1100. Svi su se jednoglasno složili da u ovu udaljenu severnu tačku Evrope dolaze najviše zato što je školovanje besplatno (ili skoro pa besplatno, ako ne upadnete na budžet), a i stručni kadar je odgovarajući. Prvog dana u amfiteatru se smestilo 80 različitih nacionalnosti, a koordinatorka International office-a nam je rekla da je ponosna što je Trondhajm trenutno mesto u Evropi sa najviše inteligentnih mladnih osoba po kvadratnom metru ;)

 

Lično mi se sviđa taj kolaž boja, rasa, jezika i nacionalnosti. U takvom okruženju, život teško može da postane monoton. Od četiri profesora, na primer, samo je jedan Norvežanin. Ima baš dosta studenata na doktorskim ovde, pa sam čak i ja, koja sam večito protiv doktorskih studija, ovde počela da puštam filmove o nekoj takvoj budućnosti. Sutra me očekuje vrlo interesantan sastanak sa profesorom i mentorima iz par kompanija. Jedna od prošlogodišnjih je Telenor, pa Nebojša i ja već maštarimo (inače i Yahoo ima predstavništvo u Trondhajmu. Oko 40 zaposlenih). Radićemo projekte za te kompanije, to je deo jednog ispita, pa očekujte intersantne priče kada prodje sutrašnji kick-off meeting. Do sledećeg kuckanja...

Dj Lotti na jednom od stejdževa na studentskoj žurci

Norveška

Norveška je zemlja lepih plavih ljudi. Engleski svi pričaju odlično, i stari i mladi. Oni su ljubazni i ne znaju za stres. Rade od 8:30h do 15h i onda brišu u šumu da beru borovnice i pečurke ili roštiljaju u parku ili pored jezera. Norveška je zemlja puna ledenih, planinskih jezera! Ja nisam odolela jednom, iako mi nikada u životu nije bilo hladnije. Ohrabrila me jedna mala plava devojčica od 4 godine koja je proletela pored mene i potopila se bez problema u vodu.

Norveška je zemlja u kojoj se kuće prave od drveta. Uglavnom to objašnjavaju time što imaju šuma na pretek, dovoljno drveta ostane i za izvoz. Mada mi je moja drugarica Maja koja je arhitekta objasnila da su takve kuće najjeftinije za popravku koja je neophodna jer je Trondhajm, na primer, grad na moru, pa morski vazduh uništava kuće :) U bašti bez kapije i preko noći ostaju razbacane bicikle i dečije igračke, pošto je Norveška zemlja u kojoj nema lopova. Svaka kuća ima po jednu trambolinu, kao što smo mi svi kupili one male, identične bazene u Tempu da se rashladjujemo preko leta. Njima je trebalo nešto da se zagreju i jednako zabave, pa su se odlučili za trampolinu.

 

Norveška je zemlja željna sunca. Ne dana, pošto toga imaju na pretek u prvoj polovini godine, nego baš sunca. Jedan Norvežanin mi je rekao da su stanovi koji su na sunčanoj stani ovde prilično skuplji, kao što su u Grčkoj skuplji oni koji su u hladu ;) A što se tiče dana, žao mi je što sam taj period propustila ovde. Prve nedelje su nas dočekali neki ostaci belih noći, nije zalazilo sunce do 23:30h, a već oko 3h je počinjalo da ponovo sviće. Bilo je divno! Nebo je stalno šareno i ti si u tripu da ne treba da spavaš, iako ti se oči same sklapaju. Super je osećaj, samo sam čekala kada ću da se onesvestim od umora i utonem automatski u san.

Norveška je zemlja skijanja i pešačenja. Oni ne mogu da se smire ni leti! Skijaju u svakoj prilici. Tako da je ova slika ispod uobičajan prizor na ulicama grada. Treniraju svakodnevno za cross-country skiing. Generalno mnogo vole sport i vode zdrav život.

Norveška je zemlja koju turisti zaobilaze jer je u njoj sve preskupo! I sve je daleko! Zemlja ima 4.8 miliona stanovnika koji se baškare na oko 390 hiljada kvadratnih kilometara. Ali je zato školovanje besplatno, ili ima neku smešnu cenu (6 paketa piva košta jedan semestar. Paket ima 6 limenki, ovde o gajbama piva nema ni govora, to je nedostižan luksuz!). To je budući potencijal Norveške, uvoze mlade, pametne ljude, kojima obezbede besplatno školovanje i koje posle zadrže ovde. Takodje sam videla da ljudi koji ne mogu da imaju dece usvajaju decu iz Kine. Za sada sam znala da to rade samo u Americi.

Norveška je zemlja koja je tri puta rekla NO Evropskoj uniji! Jedan Nemac koji ovde radi sa internacionalnim studentima, je duhovito prokomentarisao da su zato odabrali da nacionalni internet domen bude .no. Dok je profesor društvene antropologije koji nam je držao uvodno predavanje na fakultetu, malo opširnije prošao kroz sve razloge neulaska:

• U Evropskoj  uniji se mnogo radi, a Norvežani vole da uživaju u prirodi, da žive opušteno i skromno, ne pate da imaju mnogo para i da se eksponiraju. 
• U EU dominiraju katolici koji su, kako reče profesor, jako naporni i sigurno bi ih gnjavili da menjaju veru, a njima je lepo da budu protestanti.
• Evropljani su nacionalisti, oni potenciraju obeležja svoje zemlje, a Norvežani se ne osećaju prijatno u društvu takvih ljudi. Za njih su oni pomalo snobovi.

Can it be simpler than that? Objasni nam čovek sve, mrtav 'ladan, bez imalo uvijanja! To me je oduševilo, to što su tako miroljubivi i iskreni i što je kod njih sve transparentno. Postoji, na primer, sajt Vlade gde možete da vidite koliku platu prima i koliki porez plaća svaki gradjanin Norveške. Uključujući predsednika i neke poznate ličnosti.

I za kraj, pošto sam baš opširna, pisaću kraće ubuduće, jedna anegdota koja baš oslikava karakter Norvežana. Zimske olimpijske igre su održane u Norveškoj 1994. godine. Njima takva manifestacija izuzetno znači jer obožavaju zimske sportove i jako su dobri u njima. Zato su se baš potrudili da sve izgleda besprekorno. Nakon ceremonije otvaranja, jedan novinar, Italijan, je razočarano izjavio: "So, that's it?! But where is the show?!!". Norvežani su ceremoniju obavili na svoj skromni način, bez mnogo pompe. 

Napomena: Pošto još nisam odabrala fotoaparat koji bih kupila, kradem Nebojšine i Kristinine fotografije, pa im se ovde zahvaljujem na lepim prizorima koje su uhvatili :D Sve što ja ovde budem propustila, možete da čitate na Nebojšinom blogu, tamo postoji i odlična galerija fotografija. 

15 tickets to Trondheim ili Neki već malo bajati utisci

Od leškarenja na travi, pričanja praznih priča na raznim jezicima, fotografisanja i upoznavanja u najrazličitijim redovima u kojima smo satima čekali studentske kartice i ostalu papirologiju, ne stigoh da se javim već 10 dana. Nije to poenta bloga, znam :( Popravljam se odmah!

Moram prvo da švrljnem par reči o impresijama od pre desetak dana. Prilikom dolaska, zadržali smo se u Minhenu oko 10 sati. Policija nas je zaustavila jer smo u pasošu imali samo pečat za Norvešku vizu, što nije uključivalo prolaz kroz druge zemlje, iako sada imamo vizne olakšice. I dok smo se mi rasanili u policijskoj stanici, naš avion za Oslo je već odleteo.

Ja sam prvo bila mnogo srećna jer sam se posle tačno dve godine našla ponovo u Nemačkoj. Išla sam kao retardirana po aerodromu sa ogromnim osmehom na licu i ukapirala to tek kad su čak i hladni, rezervisani Nemci počeli da mi uzvraćaju osmesima. Znači, Nemci se ne smeju nepoznatim ljudima na ulici (ili hodniku aerodroma), to znam iz iskustva! Okrenu lepo glavu i gledaju svoja posla. Eto, koliko sam zaneseno izgledala. Pogodilo me kao talas, samo PLJUS i flashback, jedan za drugim: slušam jezik, gledam one bogate, besprekorno čiste izloge, pa mi čak i ljudi lepi, onako bez stila obučeni, žene bez šminke i muškarci sa smešnim brkovima. Ludela sam ta tri meseca kada sam bila u Nemačkoj zbog njihovog neukusa i rezervisanosti!

Kad sam se malo opasuljila shvatila sam da su se moji saputnici (ili sapatnici) iz Srbije već prilično uspaničili. Bilo je 11h, u policiji se uveliko promenila jutarnja smena, a mi još sedimo i čekamo. Pošto smo dozvali jednog policajca izašao je da nam podeli pasoše i bio skroz ležeran i fin. (Inače su takvi bili sve vreme, zamolili nas da sačekamo, da je to rutinski pregled i da moraju da kontaktiraju ambasadu Norveške. Uzeli su nam pasoše i pustili nas da šetkamo po aerodromu.) Nonšalantno je čitao jedno po jedno ime iz pasoša i smejuljio se kad ne izgovori pravilno, pa onda pogleda sliku, pa pogleda jadnog, uspaničenog vlasnika pasoša, pa se nasmeši i preda mu pasoš kao da se rukuje na nekom državnom prijemu. I tako 15 puta! Policajci svih zemalja su potpuno isti: uživaju u svom poslu i potpuno su uvereni da su najvažniji na svetu. Mi smo cupkali i gledali na sat, pitajući se da li svi možemo da se strpamo u večernji avion za Oslo i koliko će da nas odere Lufthansa za rebooking karata.

"Guten tag. We need 15 tickets to Trondheim for today. Here is the phone number, police officer will explain to you everything"
"15?! Oh, mein Gott!", savršeno mirno, tipično nemački poslovno, lice radnice Lufthanse se za trenutak iskrivilo od strave. Naravno, samo za trenutak. Gurnula je kolegenicu do sebe i obe su se revnosno bacile na svoje tastature. 50 evra po osobi! Toliko košta globa ako ste se rodili u Srbiji malo pre devedesetih. I džabe ste se radovali 19. decembra prošle godine i znojili se i onesvešćivali u redu za famozni crveni pasoš. Pošto obe radnice nešto preko 2 sata nisu podigle glavu sa svojih monitora, zaključili smo da je svaki evro koji smo im platili bio zaslužen. Bilo je prosto neverovatno da nas sve zajedno smeste u drugi avion. Pa da onda sve to urade još jednom (jednom do Osla i drugi put do Trondhajma). Ali one su uspele, pošto je to Nemačka i ja ih obožavam zbog toga!

Ta dva sata sam zverala okolo, gledala ih kako vredno rade i shvatila šta je to što me najviše boli u mojoj Srbijici. Taj stalan osećaj stresa i nesigurnosti. Ta briga za sutra. To što znaš da niko ne može da ti pomogne, što ni na koga ne možeš da se osloniš i nikome da veruješ. Ne mislim ovde da su naši ljudi zlonamerni, čak naprotiv! Ali kod nas je toliko nestručnih i neukih ljudi, ljudi bez motivacije na mnogim važnim pozicijama, da ja konstanto imam osećaj da sam prepuštena sama sebi. Da moram sama da plivam i tražim put. Ovo je bila Nemačka i mene je zbunilo kako do sada nijednom od svog boravka tamo nisam uspela da definišem šta me je u toj zemlji toliko fasciniralo. Tu pored brižnih radnica Lufthanse mi je sinulo - osećaj sigurnosti.

Usledio je dug dan za upoznavanje sa sapatnicima i baš nam je dobro došao! Celo to putovanje dobilo je nekakvu posebnu draž jer je dugo trajalo, pa je iščekivanje bilo veće, a i Norveška je dobila onaj pravi osećaj daleke severne zemlje. Stvarno je delovala nedostižno celog tog dana. U 19h smo se ukrcali u prvi avion i počela je bajka. Aerodrom u Oslu je dobrim delom sagradjen od drveta pa sve miriše na zimu i Deda Mraza! Mi izašli onako izmrcvareni i umorni i sve nam je bilo lepo i neobično. Na putu za Trondhajm smo uživali u zalasku sunca u 23h ili šta god da su predstavljale te boje koje smo videli kroz prozor aviona.

Sutra vam pišem o Norvežanima i ovom gradiću na obali mora.

Polećemo

Ovo je moj prvi, užurbani, euforični i NARAVNO, u poslednji čas napisani, blog post :)

Za par sati krećem u Bg, a sutra rano ujutru letim na relaciji Beograd-Minhen-Oslo-Trondhajm. U naredna 4 meseca planiram da ovde beležim svoje avanture i sačuvam sve divne mirise Norveških šuma, ukuse riba pripremljenih na 101 način, sećanja na najzanimljivija poznanstva i onaj najlepši osećaj kada po prvi put odeš u neku Evropsku metropolu ili se nadješ u divljini na ivici jednog fjorda. Obećavam interesantne priče ;)

Pošto studiram Elektroniku (Računarski smer), biće priče i o ispitima koje moram da učim i polažem na ovoj razmeni i još nekih priča o tehnologiji, s obzirom da je u domenu mojih interesovanja.

Blog sam nazvala vrlo narcisoidno :) Ja sam Ješ, kada se prevede sa norveškog. Takođe sam egocentrično, kako samo ja umem, objasnila svom dragom drugaru i vernom kompanjonu na ovom putu Nebojši da je to samo MOJ blog! Ali, ako bude pokazao interesovanje, pustiću ga da švrljne i on ponešto. Ukoliko mi u medjuvremenu ne uzvrati konkurentskim blogom: Jeg er ikke Jesh, jeg er Nesh!

Odoh da završim poslednje merenje svog kofera (imam nešto preko 20kg, ahhh) dok još mogu da obuzdam leptiriće u stomaku. Spremite se, polećemo... Sutra ujutru ;)