O univerzitetu i tome kako nije baš sve tako sjajno

E pa nije više Norveškica! Kako je prošlih dana prosečna dnevna temperatura bila 13 stepeni i kako smo se svi bacili u potragu za zimskom garderobom i C vitaminom u svim oblicima jer kašljucamo i kijamo po ceo dan, Norveška više nije tako privlačna. Zvanično prestajem da joj tepam. Posebno što deminutivi uz ovu zemlju nikako ne idu, ovde je sve tako OGROMNO! Vožnja vozom do prvog najbližeg grada (a ima ih ukupno 3 u celoj zemlji. Tri dovoljno velika da se mogu nazvati gradovima) najmanje traje 6h! Tako da ćemo, bar za sada, da se strpimo u Trondhajmu i planiramo putovanja malo kasnije.

Današnje javljanje sam planirala da posvetim Univerzitetu, čije su nam se zgrade inače najviše dopale u ovom malom gradu (Trondhajm ima 170 hiljada stanovnika, od toga petinu čine studenti). Ja sam se već navukla na biblioteku koja ima nekoliko odvojenih krila i svuda je lepo i toplo. Nebojša se navuk'o na besplatno štampanje u neograničenim količinama u istoj :) Mislim da će da uživa celog semestra u ovoj aktivnosti jer skripta iz jednog ispita (bez nekog posebnog koričanja, obični štampani slajdovi sa predavanja) košta velikih 260 kruna tj. 3500 dinara! Zemlja koja izvozi svoju šumu jer ne zna šta će sa tolikim drvetom... Ta skupoća je druga stvar zbog koje ovo nije više Norveškica, ali o tome nekom drugom prilikom, da se vratim na Univerzitet. Ovako izgleda reklama za njega :)

NTNU je najbolji univerzitet u Norveškoj. 40% najboljih studenata Norveške studira baš ovde. Posebno je poznat po Tehničkom i Arhitektonskom fakultetu. Nudi preko 100 master programa, od kojih je 30 na Engleskom jeziku. Internacionalni studenti su najveći ponos ovog malog grada na moru. Pre 25 godina bilo je samo 20 studenata iz inostranstva, a danas nas ima 1100. Svi su se jednoglasno složili da u ovu udaljenu severnu tačku Evrope dolaze najviše zato što je školovanje besplatno (ili skoro pa besplatno, ako ne upadnete na budžet), a i stručni kadar je odgovarajući. Prvog dana u amfiteatru se smestilo 80 različitih nacionalnosti, a koordinatorka International office-a nam je rekla da je ponosna što je Trondhajm trenutno mesto u Evropi sa najviše inteligentnih mladnih osoba po kvadratnom metru ;)

 

Lično mi se sviđa taj kolaž boja, rasa, jezika i nacionalnosti. U takvom okruženju, život teško može da postane monoton. Od četiri profesora, na primer, samo je jedan Norvežanin. Ima baš dosta studenata na doktorskim ovde, pa sam čak i ja, koja sam večito protiv doktorskih studija, ovde počela da puštam filmove o nekoj takvoj budućnosti. Sutra me očekuje vrlo interesantan sastanak sa profesorom i mentorima iz par kompanija. Jedna od prošlogodišnjih je Telenor, pa Nebojša i ja već maštarimo (inače i Yahoo ima predstavništvo u Trondhajmu. Oko 40 zaposlenih). Radićemo projekte za te kompanije, to je deo jednog ispita, pa očekujte intersantne priče kada prodje sutrašnji kick-off meeting. Do sledećeg kuckanja...

Dj Lotti na jednom od stejdževa na studentskoj žurci

Norveška

Norveška je zemlja lepih plavih ljudi. Engleski svi pričaju odlično, i stari i mladi. Oni su ljubazni i ne znaju za stres. Rade od 8:30h do 15h i onda brišu u šumu da beru borovnice i pečurke ili roštiljaju u parku ili pored jezera. Norveška je zemlja puna ledenih, planinskih jezera! Ja nisam odolela jednom, iako mi nikada u životu nije bilo hladnije. Ohrabrila me jedna mala plava devojčica od 4 godine koja je proletela pored mene i potopila se bez problema u vodu.

Norveška je zemlja u kojoj se kuće prave od drveta. Uglavnom to objašnjavaju time što imaju šuma na pretek, dovoljno drveta ostane i za izvoz. Mada mi je moja drugarica Maja koja je arhitekta objasnila da su takve kuće najjeftinije za popravku koja je neophodna jer je Trondhajm, na primer, grad na moru, pa morski vazduh uništava kuće :) U bašti bez kapije i preko noći ostaju razbacane bicikle i dečije igračke, pošto je Norveška zemlja u kojoj nema lopova. Svaka kuća ima po jednu trambolinu, kao što smo mi svi kupili one male, identične bazene u Tempu da se rashladjujemo preko leta. Njima je trebalo nešto da se zagreju i jednako zabave, pa su se odlučili za trampolinu.

 

Norveška je zemlja željna sunca. Ne dana, pošto toga imaju na pretek u prvoj polovini godine, nego baš sunca. Jedan Norvežanin mi je rekao da su stanovi koji su na sunčanoj stani ovde prilično skuplji, kao što su u Grčkoj skuplji oni koji su u hladu ;) A što se tiče dana, žao mi je što sam taj period propustila ovde. Prve nedelje su nas dočekali neki ostaci belih noći, nije zalazilo sunce do 23:30h, a već oko 3h je počinjalo da ponovo sviće. Bilo je divno! Nebo je stalno šareno i ti si u tripu da ne treba da spavaš, iako ti se oči same sklapaju. Super je osećaj, samo sam čekala kada ću da se onesvestim od umora i utonem automatski u san.

Norveška je zemlja skijanja i pešačenja. Oni ne mogu da se smire ni leti! Skijaju u svakoj prilici. Tako da je ova slika ispod uobičajan prizor na ulicama grada. Treniraju svakodnevno za cross-country skiing. Generalno mnogo vole sport i vode zdrav život.

Norveška je zemlja koju turisti zaobilaze jer je u njoj sve preskupo! I sve je daleko! Zemlja ima 4.8 miliona stanovnika koji se baškare na oko 390 hiljada kvadratnih kilometara. Ali je zato školovanje besplatno, ili ima neku smešnu cenu (6 paketa piva košta jedan semestar. Paket ima 6 limenki, ovde o gajbama piva nema ni govora, to je nedostižan luksuz!). To je budući potencijal Norveške, uvoze mlade, pametne ljude, kojima obezbede besplatno školovanje i koje posle zadrže ovde. Takodje sam videla da ljudi koji ne mogu da imaju dece usvajaju decu iz Kine. Za sada sam znala da to rade samo u Americi.

Norveška je zemlja koja je tri puta rekla NO Evropskoj uniji! Jedan Nemac koji ovde radi sa internacionalnim studentima, je duhovito prokomentarisao da su zato odabrali da nacionalni internet domen bude .no. Dok je profesor društvene antropologije koji nam je držao uvodno predavanje na fakultetu, malo opširnije prošao kroz sve razloge neulaska:

• U Evropskoj  uniji se mnogo radi, a Norvežani vole da uživaju u prirodi, da žive opušteno i skromno, ne pate da imaju mnogo para i da se eksponiraju. 
• U EU dominiraju katolici koji su, kako reče profesor, jako naporni i sigurno bi ih gnjavili da menjaju veru, a njima je lepo da budu protestanti.
• Evropljani su nacionalisti, oni potenciraju obeležja svoje zemlje, a Norvežani se ne osećaju prijatno u društvu takvih ljudi. Za njih su oni pomalo snobovi.

Can it be simpler than that? Objasni nam čovek sve, mrtav 'ladan, bez imalo uvijanja! To me je oduševilo, to što su tako miroljubivi i iskreni i što je kod njih sve transparentno. Postoji, na primer, sajt Vlade gde možete da vidite koliku platu prima i koliki porez plaća svaki gradjanin Norveške. Uključujući predsednika i neke poznate ličnosti.

I za kraj, pošto sam baš opširna, pisaću kraće ubuduće, jedna anegdota koja baš oslikava karakter Norvežana. Zimske olimpijske igre su održane u Norveškoj 1994. godine. Njima takva manifestacija izuzetno znači jer obožavaju zimske sportove i jako su dobri u njima. Zato su se baš potrudili da sve izgleda besprekorno. Nakon ceremonije otvaranja, jedan novinar, Italijan, je razočarano izjavio: "So, that's it?! But where is the show?!!". Norvežani su ceremoniju obavili na svoj skromni način, bez mnogo pompe. 

Napomena: Pošto još nisam odabrala fotoaparat koji bih kupila, kradem Nebojšine i Kristinine fotografije, pa im se ovde zahvaljujem na lepim prizorima koje su uhvatili :D Sve što ja ovde budem propustila, možete da čitate na Nebojšinom blogu, tamo postoji i odlična galerija fotografija. 

15 tickets to Trondheim ili Neki već malo bajati utisci

Od leškarenja na travi, pričanja praznih priča na raznim jezicima, fotografisanja i upoznavanja u najrazličitijim redovima u kojima smo satima čekali studentske kartice i ostalu papirologiju, ne stigoh da se javim već 10 dana. Nije to poenta bloga, znam :( Popravljam se odmah!

Moram prvo da švrljnem par reči o impresijama od pre desetak dana. Prilikom dolaska, zadržali smo se u Minhenu oko 10 sati. Policija nas je zaustavila jer smo u pasošu imali samo pečat za Norvešku vizu, što nije uključivalo prolaz kroz druge zemlje, iako sada imamo vizne olakšice. I dok smo se mi rasanili u policijskoj stanici, naš avion za Oslo je već odleteo.

Ja sam prvo bila mnogo srećna jer sam se posle tačno dve godine našla ponovo u Nemačkoj. Išla sam kao retardirana po aerodromu sa ogromnim osmehom na licu i ukapirala to tek kad su čak i hladni, rezervisani Nemci počeli da mi uzvraćaju osmesima. Znači, Nemci se ne smeju nepoznatim ljudima na ulici (ili hodniku aerodroma), to znam iz iskustva! Okrenu lepo glavu i gledaju svoja posla. Eto, koliko sam zaneseno izgledala. Pogodilo me kao talas, samo PLJUS i flashback, jedan za drugim: slušam jezik, gledam one bogate, besprekorno čiste izloge, pa mi čak i ljudi lepi, onako bez stila obučeni, žene bez šminke i muškarci sa smešnim brkovima. Ludela sam ta tri meseca kada sam bila u Nemačkoj zbog njihovog neukusa i rezervisanosti!

Kad sam se malo opasuljila shvatila sam da su se moji saputnici (ili sapatnici) iz Srbije već prilično uspaničili. Bilo je 11h, u policiji se uveliko promenila jutarnja smena, a mi još sedimo i čekamo. Pošto smo dozvali jednog policajca izašao je da nam podeli pasoše i bio skroz ležeran i fin. (Inače su takvi bili sve vreme, zamolili nas da sačekamo, da je to rutinski pregled i da moraju da kontaktiraju ambasadu Norveške. Uzeli su nam pasoše i pustili nas da šetkamo po aerodromu.) Nonšalantno je čitao jedno po jedno ime iz pasoša i smejuljio se kad ne izgovori pravilno, pa onda pogleda sliku, pa pogleda jadnog, uspaničenog vlasnika pasoša, pa se nasmeši i preda mu pasoš kao da se rukuje na nekom državnom prijemu. I tako 15 puta! Policajci svih zemalja su potpuno isti: uživaju u svom poslu i potpuno su uvereni da su najvažniji na svetu. Mi smo cupkali i gledali na sat, pitajući se da li svi možemo da se strpamo u večernji avion za Oslo i koliko će da nas odere Lufthansa za rebooking karata.

"Guten tag. We need 15 tickets to Trondheim for today. Here is the phone number, police officer will explain to you everything"
"15?! Oh, mein Gott!", savršeno mirno, tipično nemački poslovno, lice radnice Lufthanse se za trenutak iskrivilo od strave. Naravno, samo za trenutak. Gurnula je kolegenicu do sebe i obe su se revnosno bacile na svoje tastature. 50 evra po osobi! Toliko košta globa ako ste se rodili u Srbiji malo pre devedesetih. I džabe ste se radovali 19. decembra prošle godine i znojili se i onesvešćivali u redu za famozni crveni pasoš. Pošto obe radnice nešto preko 2 sata nisu podigle glavu sa svojih monitora, zaključili smo da je svaki evro koji smo im platili bio zaslužen. Bilo je prosto neverovatno da nas sve zajedno smeste u drugi avion. Pa da onda sve to urade još jednom (jednom do Osla i drugi put do Trondhajma). Ali one su uspele, pošto je to Nemačka i ja ih obožavam zbog toga!

Ta dva sata sam zverala okolo, gledala ih kako vredno rade i shvatila šta je to što me najviše boli u mojoj Srbijici. Taj stalan osećaj stresa i nesigurnosti. Ta briga za sutra. To što znaš da niko ne može da ti pomogne, što ni na koga ne možeš da se osloniš i nikome da veruješ. Ne mislim ovde da su naši ljudi zlonamerni, čak naprotiv! Ali kod nas je toliko nestručnih i neukih ljudi, ljudi bez motivacije na mnogim važnim pozicijama, da ja konstanto imam osećaj da sam prepuštena sama sebi. Da moram sama da plivam i tražim put. Ovo je bila Nemačka i mene je zbunilo kako do sada nijednom od svog boravka tamo nisam uspela da definišem šta me je u toj zemlji toliko fasciniralo. Tu pored brižnih radnica Lufthanse mi je sinulo - osećaj sigurnosti.

Usledio je dug dan za upoznavanje sa sapatnicima i baš nam je dobro došao! Celo to putovanje dobilo je nekakvu posebnu draž jer je dugo trajalo, pa je iščekivanje bilo veće, a i Norveška je dobila onaj pravi osećaj daleke severne zemlje. Stvarno je delovala nedostižno celog tog dana. U 19h smo se ukrcali u prvi avion i počela je bajka. Aerodrom u Oslu je dobrim delom sagradjen od drveta pa sve miriše na zimu i Deda Mraza! Mi izašli onako izmrcvareni i umorni i sve nam je bilo lepo i neobično. Na putu za Trondhajm smo uživali u zalasku sunca u 23h ili šta god da su predstavljale te boje koje smo videli kroz prozor aviona.

Sutra vam pišem o Norvežanima i ovom gradiću na obali mora.

Polećemo

Ovo je moj prvi, užurbani, euforični i NARAVNO, u poslednji čas napisani, blog post :)

Za par sati krećem u Bg, a sutra rano ujutru letim na relaciji Beograd-Minhen-Oslo-Trondhajm. U naredna 4 meseca planiram da ovde beležim svoje avanture i sačuvam sve divne mirise Norveških šuma, ukuse riba pripremljenih na 101 način, sećanja na najzanimljivija poznanstva i onaj najlepši osećaj kada po prvi put odeš u neku Evropsku metropolu ili se nadješ u divljini na ivici jednog fjorda. Obećavam interesantne priče ;)

Pošto studiram Elektroniku (Računarski smer), biće priče i o ispitima koje moram da učim i polažem na ovoj razmeni i još nekih priča o tehnologiji, s obzirom da je u domenu mojih interesovanja.

Blog sam nazvala vrlo narcisoidno :) Ja sam Ješ, kada se prevede sa norveškog. Takođe sam egocentrično, kako samo ja umem, objasnila svom dragom drugaru i vernom kompanjonu na ovom putu Nebojši da je to samo MOJ blog! Ali, ako bude pokazao interesovanje, pustiću ga da švrljne i on ponešto. Ukoliko mi u medjuvremenu ne uzvrati konkurentskim blogom: Jeg er ikke Jesh, jeg er Nesh!

Odoh da završim poslednje merenje svog kofera (imam nešto preko 20kg, ahhh) dok još mogu da obuzdam leptiriće u stomaku. Spremite se, polećemo... Sutra ujutru ;)