Second life i glavobolja

Predmet se zove Cooperation technologies i osmišljen je kao skup seminara na kojima nam profesori i studenti na doktorskim studijama raznih nacionalnosti predstavljaju koncepte, tehnologije i alate za kolaborativni rad. Tog kišnog jutra nas je u učionici dočekala stidljiva devojka, sa dugom, plavom, neurednom kosom, bezveze obučena. Norvežanka na doktorskim studijama, pričaće nam o Second life-u. Ok, mogla sam i da propustim ovaj i prespavam tmurno jutro. Međutim ona pominje neki projekat... Jedan od dva projekta koji donose 60% ocene na ovom kursu radi se u Second life-u?! Pa to je igrica! A da programiramo? A da napravimo nešto korisno? Kuda ide ovaj svet...

Jelena plače, zalutala na neko tropsko ostvo, ne zna kako da se vrati na faks. Smor, umesto da uživa na ostrvu...

Bila sam kompletno nemotivisana, posebno zato što je prezentacija bila neverovatno dosadna i, gore pomenuta ženska (predavač) je pravi primer izgubljene duše koja se uselila u Second life i pobegla iz svog dosadnog stvarnog života. Ovo je bilo jasno kada se ulogovala kako bi nam demonstrirala virtuelni svet. Ona je tamo prelepotica u divnoj, lepršavoj haljini, koja spretno leti naokolo (da, u Second life-u svi možemo da letimo ;)), smeška se i šarmira sve oko sebe. Ja sam u virtuelnom svetu jedna smotanica koja stalno udara u zidove i sve se slomi kad pokušava da sleti na zemlju. Barem sam takva bila na početku projekta ;)

Na ovo sam nabasala kad sam se izgubila. Ljudi pišu knjige o tome kako zaraditi u virtuelnom svetu!

Slagala se ja ili ne, cifre ipak govore drugačije. Danas, sedam godina nakon što je pokrenut Second life, on ima 700 000 registrovanih korisnika koji provedu tamo makar jedan sat mesečno. Uglavnom ga koriste velike kompanije za online konferencije i sastanke. Posebno je za marketing gurue ovo mesto pravi raj! Među poznatim imenima koji vise na Second life-u nalaze se i IBM, Intel, Dell, Philips, kao i mnogi poznati univerziteti širom sveta koji koriste virtuelni prostor za edukaciju i izradu timskih projekata. Neke od ovih informacija sam pokupila iz odličnog članka jednog Britanca na temu upotrebe virtuelnih svetova.

Jedna virtuelna konferencija

Naš zadatak je bio da, u timu od četvoro, napravimo šta god želimo na par desetina virtuelnih kvadrata, pod uslovom da bude edukativnog karaktera i obezbedi interakciju sa korisnikom. Ograničenje je takođe bilo da ne smemo da imamo više od 500 primitiva (objekata) na tom prostoru jer renderovanje ide jako sporo. Btw, moja grafička je integrisana (elektronac koji ne igra igrice... one of a kind!) tako da mi se par puta desilo da se uplašim kada se logujem noću, čujem da neko priča oko mene, ali pojma nemam gde sam jer se sve presporo renderuje i ništa oko sebe ne vidim :D Nekom greškom je ono tropsko ostrvo bilo podešeno kao moje "rodno mesto" (home) po difotlu i ja sam se pri svakom logovanju nalazila tamo. Jednom se jedan go indijanac našao baš ispred mene, a ja sama u sobi, sporo se renderuje slika pa ne kapiram odmah šta se to nalazi ispred... isprepadala sam se skroz!

Nebojša i ja se smaramo na krovu našeg staklenog, plutajućeg, "ni na nebu, ni na zemlji" sprata

Dalje glavobolje donela je izgradnja objekata i rad u timu, jednako nemotivisanom kao i ja. Radila sam sa Nebojšom i još dvojicom momaka iz Norveške i svaki se naš sastanak svodio na jadanje što ćemo da izgubimo neko vreme u Second life-u.

Za završnu prezentaciju smo se svi obukli kao kartonske kutije :)

Da bih mogla da nadjem smisao u ovome što radim, odlučila sam da predstavim u virtuelnom svetu nešto što u realnom ne bi bilo moguće. Programiranje se svodi na sposobnost apstrakcije. Bujna mašta i kliker su dovoljni za kuckanje koda. Zašto onda ovde ne bismo napravili par osnovnih programerskih koncepata i ilustrovali stvari baš onako kako smo ih zamislili u glavi kada smo se prvi put susreli sa tim pojavama? Klasa je, recimo, u mojoj glavi oduvek bila modlica za kolače, a instanca jedan od tih kolača. Programiranje u asembleru je prosto kao pasulj kad skiciraš sve registre, itd. Tako smo napravili muzej koji vas vodi kroz istoriju programiranja i vizualizovali neke apstraktne pojmove. Sastoji se od 4 plutajuća, "ni na nebu ni na zemlji" sprata (ili 4 staklene kutije koje vise u vazduhu) i svaki opisuje po jedno razdoblje u istoriji programiranja. 

Moj sprat

Ja sam u prizemlju i kod mene posetioci mogu da šetkaju po ogromnoj matičnoj ploči i vide kako se binarno sabira i "ko" to radi. Na sledećem spratu se radoznali posetioc nadje u lavirintu koji predstavlja program i onda šetka pored promenljivih, bira svoj IF hodnik kojim želi da ide ili se vrti u petlji. Tu smo objasnili strukturno programiranje. Na trećem spratu su objašnjeni osnovni koncepti OOP-a: enkapsulacija, nasledjivanje... A na poslednjem programiranje u internet eri.

Nebojšin sprat

Nebojša je napravio ovaj savršeni kuler iznad procesora u prizemlju :)

 Drugi deo zadatka je teorijski. Potrebno je da pišemo naša iskustva sa Second life-om i objasnimo kako smo isti iskoristili za kolaboraciju u timu. E to je sada posebna priča... Činjenica je da smo ga zavoleli :) Iskreno. Nije tako loš kako se činio na početku. Ja sam malo čitala po netu, raspitivala se unaokolo i saznala od jednog Grka da su u Atini na njegovom univerzitetu koristili Second life za timske projekte jer Skype u to vreme nije radio na Linuxu. Takodje sam čitala da se mnoge stručne konferencije iz raznih oblasti sada održavaju na ovakvim mestima jer se na taj način potroši pet puta manje para, nego pri organizaciji konferencije na nekom stvarnom, fizičkom mestu. Plus, izbegne se jet lag :) Ljudi se na ovim konferencijama više oslobode pred predavačima, češće im postavljaju pitanja i ostvare bolji kontakt. Prisustvo na istim se takodje plaća, ne zaboravite, samo je verovatno malo jeftinije nego u Parizu. Minus cena leta do Pariza i hotel u istom. 

Jedan od sastanaka koji je profesorka organizovala

Profesorka sa početka teksta je kao prednost Second life-a navela i mogućnost da neki mladi ljudi posete, recimo, Egipat virtuelno, ako nemaju sredstava da tamo odu. Kod ove izjave sam pukla! Kako je to samo tužno! Zašto bi virtuelno posetio bilo koje mesto na svetu, kako ikada to može da bude pravi doživljaj?! Kao da ližeš sladoled koji je nacrtan na staklu...

Kad sve sumiramo, Second life me je osvojio samo 35%. Divno je kad možemo da letimo i igramo se tamo. Ispričaš, recimo, svoju prezentaciju iz svoje sobe u pidžami i čim prodje vratiš se natrag u krevet. A to niko ne provali jer je tvoj avatar super doteran u Second life-u. Sa letenjem smo se skroz iztripovali, Nebojša je na jednoj žurci (pošto je malo i popio) hteo da sleti, kroz prozor, ispred zgrade da upali cigaretu, pa se u trenutku setio da nije u Second life-u. A mene i treznu zanosi kad se spuštam ujutru, pospana sa Moholt brda, gde živimo, i idem na faks. Skroz imam trip da mogu da preletim do dole.

Onih preostalih 65% idu u korist pravih putovanja, mogućnosti da dodirneš neku osobu, vidiš joj sjaj u oku kad joj se dopadne tvoja pametna izjava i brzi osmejak koji možda nije ni vredan toga da potegne za chat prozorom i otkuca ga. Ja bih posećivala konferencije samo zato što su izvandredno iskustvo da se upoznaju (lično!!) novi ljudi, poseti nepoznat grad, proba novo jelo, a ne samo čuje nešto o novoj temi. Sve to zajedno, sva euforija oko pakovanja i biranja garderobe, čini doživljaj kompletnim. I nikakav jet lag ne može da pokvari taj užitak! Ostajem staromodna po ovom pitanju, mada se ne zaklinjem da neću još ponekad da koristim svoj Second life nalog ;)

UPDATE:  Naš i još jedan tim deli prvo mesto ;) Nagrada je 8000 NOK koju sada delimo. Pošto nas je bilo po četvoro u timu, svako je dobio po 1000 NOK (120 evra), nije loše :)