15 tickets to Trondheim ili Neki već malo bajati utisci

Od leškarenja na travi, pričanja praznih priča na raznim jezicima, fotografisanja i upoznavanja u najrazličitijim redovima u kojima smo satima čekali studentske kartice i ostalu papirologiju, ne stigoh da se javim već 10 dana. Nije to poenta bloga, znam :( Popravljam se odmah!

Moram prvo da švrljnem par reči o impresijama od pre desetak dana. Prilikom dolaska, zadržali smo se u Minhenu oko 10 sati. Policija nas je zaustavila jer smo u pasošu imali samo pečat za Norvešku vizu, što nije uključivalo prolaz kroz druge zemlje, iako sada imamo vizne olakšice. I dok smo se mi rasanili u policijskoj stanici, naš avion za Oslo je već odleteo.

Ja sam prvo bila mnogo srećna jer sam se posle tačno dve godine našla ponovo u Nemačkoj. Išla sam kao retardirana po aerodromu sa ogromnim osmehom na licu i ukapirala to tek kad su čak i hladni, rezervisani Nemci počeli da mi uzvraćaju osmesima. Znači, Nemci se ne smeju nepoznatim ljudima na ulici (ili hodniku aerodroma), to znam iz iskustva! Okrenu lepo glavu i gledaju svoja posla. Eto, koliko sam zaneseno izgledala. Pogodilo me kao talas, samo PLJUS i flashback, jedan za drugim: slušam jezik, gledam one bogate, besprekorno čiste izloge, pa mi čak i ljudi lepi, onako bez stila obučeni, žene bez šminke i muškarci sa smešnim brkovima. Ludela sam ta tri meseca kada sam bila u Nemačkoj zbog njihovog neukusa i rezervisanosti!

Kad sam se malo opasuljila shvatila sam da su se moji saputnici (ili sapatnici) iz Srbije već prilično uspaničili. Bilo je 11h, u policiji se uveliko promenila jutarnja smena, a mi još sedimo i čekamo. Pošto smo dozvali jednog policajca izašao je da nam podeli pasoše i bio skroz ležeran i fin. (Inače su takvi bili sve vreme, zamolili nas da sačekamo, da je to rutinski pregled i da moraju da kontaktiraju ambasadu Norveške. Uzeli su nam pasoše i pustili nas da šetkamo po aerodromu.) Nonšalantno je čitao jedno po jedno ime iz pasoša i smejuljio se kad ne izgovori pravilno, pa onda pogleda sliku, pa pogleda jadnog, uspaničenog vlasnika pasoša, pa se nasmeši i preda mu pasoš kao da se rukuje na nekom državnom prijemu. I tako 15 puta! Policajci svih zemalja su potpuno isti: uživaju u svom poslu i potpuno su uvereni da su najvažniji na svetu. Mi smo cupkali i gledali na sat, pitajući se da li svi možemo da se strpamo u večernji avion za Oslo i koliko će da nas odere Lufthansa za rebooking karata.

"Guten tag. We need 15 tickets to Trondheim for today. Here is the phone number, police officer will explain to you everything"
"15?! Oh, mein Gott!", savršeno mirno, tipično nemački poslovno, lice radnice Lufthanse se za trenutak iskrivilo od strave. Naravno, samo za trenutak. Gurnula je kolegenicu do sebe i obe su se revnosno bacile na svoje tastature. 50 evra po osobi! Toliko košta globa ako ste se rodili u Srbiji malo pre devedesetih. I džabe ste se radovali 19. decembra prošle godine i znojili se i onesvešćivali u redu za famozni crveni pasoš. Pošto obe radnice nešto preko 2 sata nisu podigle glavu sa svojih monitora, zaključili smo da je svaki evro koji smo im platili bio zaslužen. Bilo je prosto neverovatno da nas sve zajedno smeste u drugi avion. Pa da onda sve to urade još jednom (jednom do Osla i drugi put do Trondhajma). Ali one su uspele, pošto je to Nemačka i ja ih obožavam zbog toga!

Ta dva sata sam zverala okolo, gledala ih kako vredno rade i shvatila šta je to što me najviše boli u mojoj Srbijici. Taj stalan osećaj stresa i nesigurnosti. Ta briga za sutra. To što znaš da niko ne može da ti pomogne, što ni na koga ne možeš da se osloniš i nikome da veruješ. Ne mislim ovde da su naši ljudi zlonamerni, čak naprotiv! Ali kod nas je toliko nestručnih i neukih ljudi, ljudi bez motivacije na mnogim važnim pozicijama, da ja konstanto imam osećaj da sam prepuštena sama sebi. Da moram sama da plivam i tražim put. Ovo je bila Nemačka i mene je zbunilo kako do sada nijednom od svog boravka tamo nisam uspela da definišem šta me je u toj zemlji toliko fasciniralo. Tu pored brižnih radnica Lufthanse mi je sinulo - osećaj sigurnosti.

Usledio je dug dan za upoznavanje sa sapatnicima i baš nam je dobro došao! Celo to putovanje dobilo je nekakvu posebnu draž jer je dugo trajalo, pa je iščekivanje bilo veće, a i Norveška je dobila onaj pravi osećaj daleke severne zemlje. Stvarno je delovala nedostižno celog tog dana. U 19h smo se ukrcali u prvi avion i počela je bajka. Aerodrom u Oslu je dobrim delom sagradjen od drveta pa sve miriše na zimu i Deda Mraza! Mi izašli onako izmrcvareni i umorni i sve nam je bilo lepo i neobično. Na putu za Trondhajm smo uživali u zalasku sunca u 23h ili šta god da su predstavljale te boje koje smo videli kroz prozor aviona.

Sutra vam pišem o Norvežanima i ovom gradiću na obali mora.